Posle seksa neki odmah zaspe, a pušačima ništa slađe nego da zapale cigaretu. U utorak uveče, 22.09., svratila sam do Cantina de Frida gde je inicijativa “Zaštita umesto zabrane” organizovala žurku, meni zanimljivog sadržaja jer sam pušač. Pa, majku mu, gde je jedan porok, tu je i drugi. Dobro, moj porok, moj problem. Nego inicijativa “Zaštita umesto zabrane” baš tu poentu i pokušava da prenese i da utiče na to da se malo izmeni Zakon o zabrani pušenja na javnim mestima.

Među gostima je bilo i nekoliko poznatih srpskih likova pa sam srela i dragog mi profesora sa Akademije, glumca Ivana Bekjareva. Mada znam da nije pušač, profesor Bekjarev je uvek bio čovek širokih shvatanja pa mu nije bilo teško da svrati do Fride i da podrži inicijativu.

Naravno, našao se tu i Mima Karadžić, uvek raspoložen za druženje, razmenu mišljenja i sa pravom cigarom u ruci. Gospodin Karadžić, čujem (a sad i vidim) sve radi muški, kao i uvek.

Želim još da naglasim da, bez obzira što sam pušač, smatram da bi na nekim mestima zaista trebalo strogo zabraniti pušenje (ali samo cigareta i cigara). Ta mesta su, na primer, bolnice i njihova okolina, škole i njihova okolina i vladine ili gradske ustanove i njihovi objekti. Ali ne i kafići, klubovi, restorani i druga mesta za druženje i javno okupljanje. Nije fer ni da se dime oni koji su nepušači ali nije fer ni činiti od pušača persone non grate u društvu. Mudro zbore iz inicijative “Zaštita umesto zabrane” – dezignirane prostorije ili delovi ugostiteljskih objekata za pušače i za nepušače, pa ko voli nek’ izvoli. Nama, pušačima i nepušačima, u Fridi ništa falilo nije da se lepo družimo.

Ovde je reč, prosto i jednostavno, o ekonomiji i praktičnosti. Kada je u proleće 2003. zabranjeno pušenje u svim javnim objektima u gradu Nju Jorku, već u drugom kvartalu te godine profiti u ugostiteljskoj indutriji su pali za preko 30%. Od kada je u Holandiji prošla ista zabrana prošle godine, smokeasy kafići (neprijavljeni lokali ili prijavljeni lokali koji ignorišu zabranu i uglavnom uredno plaćaju kazne ako i kada im se uruče) se množe po većim Holandskim gradovima iz meseca u mesec. Nemci i Francuzi jesu uveli jače zabrane ali, vođeni prostom ekonomskom računicom, Nemci negde dozvoljavaju pušenje pod određenim uslovima ili prosto ne primenjuju zakon u potpunosti, dok su se Francuzi odmah rešili da ugostiteljske objekte izostave iz zabrane. Obzirom da ni duvan ni Zakon o zabrani nisu nove pojave, trebalo bi se ugledati na prethodna iskustva drugih zemalja i postojeću situaciju u društvu. Sa ekonomskom krizom u punom jeku i na globalnom i na lokalnom nivou, samo nam još fale zabrane i restrikcije kada smo spremni da ‘uložimo’ koju kintu u opušteno druženje.